Данас ћемо се попети један спрат изнад „језгра“ тела. У фокусу другог наставка ове серије текстова су лопатице на леђима (на латинском „scapulae“, буквално: лопатице) и мишићи који их окружују. Да ли сте се икада запитали зашто ми уопште имамо та два коштана троугла који се мрдају на леђима?!
Одговор је једноставан. Људи морају да буду у стању да праве много шири опсег покрета рукама у односу на оно што треба да раде ногама. Ово је у принципу тачно и у случају било које четвороножне зверке, али нарочито долази до изражаја код припадника наше даље „фамилије“ који своје дане проводе висећи у крошњама дрвећа. Како би нам дозволила неопходни опсег покрета рукама, Еволуција је одлучила да не „залепи“ једну за другу кости на које се ослањају надлактице, као што јесте учинила у случају наших доњих удова – карлицу чине две срасле кости са којих полазе бутине. Лопатице зато могу да клизе по задњој страни грудног коша. Мишићи горњег дела леђа вуку лопатице у разним правцима како би њихове врхове на којима се налазе рамени зглобови поставили у оптимални положај. Како рукама желимо да чинимо најразличитије покрете, лопатице се могу поставити на много начина, те због тога у горњем делу леђа поседујемо и пуно мишића који тиме управљају. Тек пошто се лопатице поставе и учврсте у погодном положају, ми смемо да кренемо да моћним леђним, раменим и грудним мишићима (Latissimus, Deltoideus, Pectoralis) померамо руке и тако радимо нешто корисно.
Овде треба приметити нешто важно: пошто су мишићи горњег дела леђа (Trapezius, Rhomboideus, Serratus anterior…) ту са циљем да припреме лопатице за неки покрет рукама који следи, логичан и коректан начин за вежбање и вајање тих мишића јесте да научите исправну технику за извођење оних вежби за латисимусе, рамена и груди у којима се користе руке. На пример, ако само делић пажње током извођења згибова или вучења на лат-машини посветите томе да мало попустите и одмах затим повучете и затегнете лопатице уназад пре него што кренете да вучете шипку рукама, направићете огроман напредак у јачању свих мишића горњег дела леђа. Слично томе, свесно повлачење лопатица према кичми и куковима када радите потисак са клупе („bench press“) не само да ће допринети јачању трапезијуса већ ће и грудним мишићима омогућити да вежбу изведу знатно ефикасније и без ризика од гадне повреде рамена (тзв. „lifter’s shoulder“).
Налазимо да је корисно поменути приличну сличност начина на који функционишу мишићи „језгра“ и мишићи горњег дела леђа. Наиме, обе ове групе мишића су ту са циљем да нам омогуће велики опсег покрета у ситуацијама када је то неопходно, како бисмо својим удовима безбедно и ефикасно могли да вршимо неки користан рад. Трбушњаци померају и учвршћују грудни кош у односу на кукове (карлицу), стабилизују доњи део леђа и тако чине да торзо представља једну јединствену целину у односу на ноге. Мишићи горњег дела леђа померају и фиксирају лопатице тако да рамени зглобови буду усидрени на грудном кошу пружајући чврст и стабилан ослонац рукама.
Ни једна од ових група мишића, дакле, није предвиђена да врши користан рад у такозваној „активној контракцији“, да активно помера кости, већ су оне начињене тако да буду непопустљиве у тзв. „изометријској контракцији“, када кости које повезују одржавају у једном изабраном фиксном положају. Пошто трбушне мишиће називамо још и „језгром“, по тој аналогији бисмо мишиће горњег дела леђа могли назвати „љуском“… ви према томе морате редовно да вежбате и једно и друго да бисте били прави „тврд орах“!